Vinča je malo naselje koje se nalazi na 14 kilometara udaljenosti od centra Beograda, pored puta Beograd-Smederevo i poznata je po nalazima praistorijskog lokaliteta Belo brdo izuzetne arheološke vrednosti. Administrativno pripada opštini Grocka u Gradu Beogradu. Prema popisu iz 2002. imala je 5819 stanovnika.

Vinča se kao arheološki lokalitet prvi put pominje 1893. kada je na sastanku Srpskog geološkog društva Jovan Žujović skrenuo pažnju na ovo nalazište. A kada su 1897. prikazani predmeti koji su ovde otkriveni, zaključeno je da postoji mogućnost da se ovde nalazi praistorijski lokalitet. Iako su sistematska iskopavanja vršena u tri zasebne serije, sa povremenim prekidima, istraživanje lokaliteta u vidu obrade materijala, sređivanja dokumentacije, upoređivanja sa drugim lokalitetima na teritoriji centralnog Balkana i publikovanja nalaza, traje gotovo bez prestanka.

Profesor Miloje Vasić je na ovom lokalitetu započeo prva metodološki utemeljena arheološka iskopavanja u Srbiji 1908. godine, insistirajući na sistematskom istraživanju. Tokom ovih iskopavanja došlo se do veoma zadovoljavajućih rezultata, ali nije bilo dovoljno sredstava za dalji rad. Zahvaljujući pomoći direktora Ruskog arheološkog instituta u Carigradu Fjodora Uspenskog, posle Prvog svetskog rata pomoći britanskog arheologa ser Džona Lintona Majresa i vlasnika birmingemske novinske kuće ser Čarlsa Hajda, 1911. istraživanje se nastavlja sa prekidima do 1934. godine, a dobijeni rezultati su izuzetno značajni za razmatranja o nastanku i karakteru ovog praistorijskog naselja.

Posle ovog perioda, tokom narednih deset godina, iako nije bilo iskopavanja, Vasić se i dalje bavio Vinčom i rezultate rada objavio je između 1932. i 1936. godine u monografiji Praistorijska Vinča I-IV.

Da je 1906. profesor Vasić pronašao samo jedan znak na jednom jedinom fragmentu keramike iz Vinče, to bi mogao da bude slučajan nalaz. Da je, međutim, pronašao znake na tri fragmenta keramike to bi mogla da bude interesantna pojava. No, prof. Vasić je pronašao znake i čitave napise na preko 10.000 artefakata, a to već nije ni slučajno, niti samo interesantan nalaz.

Kao arheolog, profesor Vasić nije bio u stanju da svojim nalazima da pravo i potpuno tumačenje, ali je kao genijalni naučnik rešio da potraži pomoć i saradnju od naučnika drugih disciplina, za koje je smatrao da bi mogli da nađu pravo značenje ove pojave. Učmala sredina naučnih institucija u Beogradu i celoj Jugoslaviji ni pre ni posle Drugog svetskog rata nije pokazivala nikakvo interesovanje za kapitalna otkrića profesora Vasića, koji je naslućivao da pronađeni znaci predstavljaju dokaz o prapismenosti Vinčanaca. U ovome su ga podržavali jedino filolozi svetskog glasa Milan Budimir i Miloš Đurić, ništa manje značajni i poznati arheolog i jedan od pronalazača Starčevačke kulture dr Miodrag Grbić, zatim anatom i antropolog prof. Branko Šljivić i drugi malobrojni. Zvanična nauka u Srbiji i Jugoslaviji je ova mišljenja jednostavno potisnula, jer joj nisu odgovarala.

Etrurci na vinčanskom

Onda na scenu stupa prof. Radivoje Pešić koji se od sredine sedamdesetih bavio istraživanjima znakova nađenih u Vinči. Još je, posmatrajući igru svetla i senki na simbolima pored svih ognjišta u nešto starijem nalazištu Lepenski vir, prof. Pešić došao do zaključka da ceo alfabet može da se izvuče iz ova tri znaka – A, Λ, ∆ .

Postepeno, tokom skoro dve decenije svog rada, prof. Pešić je uspeo da ustanovi da vinčansko pismo raspolaže sa nekoliko verzija slovnih znakova, pa je tako uspeo da prepozna 57 karakterističnih slova. Vokali su bili predstavljeni sa 14 znakova, od čega je bilo pet osnovnih, a ostalo su bili diftonzi. Suglasnici su po prof. Pešiću bili predstavljeni prvo sa 43 znaka, da bi se vremenom i taj broj smanjio, dok se na kraju nije došlo do vinčanske azbuke od 26 slova.

Upoređujući starost nalazišta drevnih pisama širom sveta, prof. Pešić je u svom delu Zavera poricanja načinio novu hronologiju pojave i razvoja pisma širom sveta, koja bi trebalo da glasi:

1. Protopismo Lepenskog vira (8000-6000 godina pre Hrista),
2. Vinčansko pismo (5300-3200 godina pre Hrista),
3. Sumersko u Mesopotamiji (3100 godina pre Hrista – 75. godine naše ere),
4. Protoelamsko (između 3000 i 2000 godina pre Hrista),
5. Protoindijsko (oko 2200 godina pre Hrista),
6. Kinesko (1300 godina pre Hrista i traje do danas),
7. Egipatsko (3000 godina pre Hrista – 400 godina naše ere),
8. Kritsko (2000-1200 godina pre Hrista),
9. Hetitsko (1600-777. godine pre Hrista).

Proučavajući i azbuke drugih drevnih naroda koji su počeli da pišu dosta posle Vinčanaca, prof. Pešić je ustanovio da, na primer, u starofeničanskoj azbuci ima 10 slova preuzetih iz vinčanskog pisma, u starogrčkoj azbuci ih ima 12, a u srpskoj ćirilici čak njih 20. Još jedan krupan nalaz proistekao iz ovih proučavanja bio je da je azbuka starih Etruraca identična sa vinčanskom!

Ovo bi značilo ne samo da Etrurci vode poreklo sa ovih prostora, a ne iz Male Azije, kako se uopšteno smatralo, već i da celokupna pismenost Evrope i Sredozemlja počiva na vinčanskom pismu. Osim toga, zapanjujuće je da srpska azbuka ima čak 20 istovetnih simbola kao i vinčansko pismo, te je tako i ona nastala iz ove, a ne grčke azbuke, kako se i danas uči po školama.

Kompletna germansko-nordijska škola, koja je smatrala da su Sloveni divlja plemena koja su u Evropu stigla iz ruskih stepa tek pošto su se ostali narodi civilizovali, pada ovim otkrićima u vodu. A to mnogi nisu smeli da dozvole, jer im je od širenja ovakvih laži zavisila egzistencija.

Posebno su otkrića prof. Pešića bila neprihvatljiva za onovremenu zvaničnu politiku SFRJ koja je instistirala na tome da je teritorija moderne Srbije tokom cele istorije bila civilizacijski zapećak, makar na njoj nekada živeli i Kinezi. Civilizacija je Srbima doneta sa strane, odnekud, ona nikako nije mogla da potekne na ovim prostorima.

Germansko-nordijska škola istorije, koju neki nazivaju i bečko-berlinskom, u stvari je nastavak nacionalnog romantizma nemačkog naroda iz 19. veka. Zahvaljujući finansijskoj snazi svoje dve tadašnje carevine, Nemačke i Austrougarske, pobornici ove škole lako su nalazili plaćenike na ovdašnjim visokoškolskim ustanovama i akademijama. Na žalost, ni Rusija dugo vremena nije bila pošteđena ove pošasti.

Ceo članak možete pročitati ovde: http://www.koreni.rs/vincansko-pismo-je-samo-za-pismene/